Кад бих имао ем-пе-три плејер, направио бих фолдер са песмама за уморно расположење. То је расположење које се код људи уобичајеног ритма спавања може јавити већ предвече (ако нису дремали поподне), а свакако увече и касно увече. Тад уме и да се скупи разних утисака од којечега, па буде и тужних. Тад је потребна нежна, опуштајућа и утешна музика.
1. Прва песма у том фолдеру била би "Буди ту" групе Денис & Денис из 1988. Ту групу су чинили Марина Перазић и Давор Тоља. Перазићева је отпевала већину песама, укључујући све највеће хитове. Међутим, ову песму је отпевао Тоља. Згодна је за почетак смиривања. Звуци акустичне гитаре као да масирају мозак или пролазе прстима кроз косу. За то време текст призива слику загрљаја и слави сусрет. "Мокрих се образа стиснимо" помало вуче асоцијације ка мору. Лако је замислити загрљај у плићаку. Загрљај с морем ако не са особом.
Буди ту,
не говори ништа - све знам,
овдје си сигурна
не бој се
загрли ме - буди ту,
вријеме ће одњети све...
мало насмијеши се - прошло је,
важно је сад да си ту.
Неким чудним сјајем
опет дрхти зрак
и мирише на тебе
јер си ту
и претвараш вријеме у прах
додирујеш погледом свитање
пада на нас
Буди ту
косу ми спусти на длан
мокрих се образа стиснимо
- добро је када си ту.
Неким чудним сјајем
опет дрхти зрак
и мирише на тебе
јер си ту...
2. Друга песма била би "Насловна тема" за филм "Ни на небу ни на земљи" из 1994. То је Бајагина ствар. Дирљива, сетна и опуштајућа. Одвлачи мисли тамо где упућује наслов филма: ни на небо, ни на земљу. Она води у море. Корак по корак, у постојан сусрет с лепотом. Нема речи. Као кад заглуну уши од воде. Као да неко зарања у воду, па тоне. Окренут леђима ка дну, а очима ка површини. Јављају се страх од оштрих стена, јежева и непознатог, али све то замукне пред лепотом призора. Светлост се пробија кроз воду, од површине ка дну. Од тачке пробијања укруг се шире нијансе плаве: бледа, светла, свежа, тиркизна, небеска, византијска, потпуно тамна... а све то врлуда од благог таласања. Играју се вода и светлост.
Овај Бајагин инструментал свакако садржи неки жал. Иначе, обала мора се другачије каже "жал" што значи исто што и туга. Као да сусрет с морем увек подразумева тугу. На енглеском "I am feeling blue" ("осећам се плаво") значи "Осећам се тужно". Осим тога, море је слано као што су и људске сузе. Ваљда се човек осећа малим, прљавим и пролазним пред нечим тако величанственим као што је море. У шали можемо рећи да "сморити се" значи бити с морем.
3. Трећа песма била би једна тужна, спора и јецава, али утешна, охрабрујућа и победничка песма из средњег века. Написао ју је Никола Србин, а отпевао Павле Аксентијевић. Ако је Тољина "Буди ту" блага песма за прилажење плићаку, а Бајагина "Насловна тема" за урањање у море, онда је ово бисер од суза, сакривен у шкољци на дну. Песма је потресна и страшна, али јако умирујућа. Врло је утешна кад се дешавају неке тужне ствари. Покрива велики распон туге. Помаже човеку да не буде сам у таквим тренуцима. Док се таква осећања не испрате, нема простора за нова, радоснија осећања.
1. Прва песма у том фолдеру била би "Буди ту" групе Денис & Денис из 1988. Ту групу су чинили Марина Перазић и Давор Тоља. Перазићева је отпевала већину песама, укључујући све највеће хитове. Међутим, ову песму је отпевао Тоља. Згодна је за почетак смиривања. Звуци акустичне гитаре као да масирају мозак или пролазе прстима кроз косу. За то време текст призива слику загрљаја и слави сусрет. "Мокрих се образа стиснимо" помало вуче асоцијације ка мору. Лако је замислити загрљај у плићаку. Загрљај с морем ако не са особом.
Буди ту,
не говори ништа - све знам,
овдје си сигурна
не бој се
загрли ме - буди ту,
вријеме ће одњети све...
мало насмијеши се - прошло је,
важно је сад да си ту.
Неким чудним сјајем
опет дрхти зрак
и мирише на тебе
јер си ту
и претвараш вријеме у прах
додирујеш погледом свитање
пада на нас
Буди ту
косу ми спусти на длан
мокрих се образа стиснимо
- добро је када си ту.
Неким чудним сјајем
опет дрхти зрак
и мирише на тебе
јер си ту...
2. Друга песма била би "Насловна тема" за филм "Ни на небу ни на земљи" из 1994. То је Бајагина ствар. Дирљива, сетна и опуштајућа. Одвлачи мисли тамо где упућује наслов филма: ни на небо, ни на земљу. Она води у море. Корак по корак, у постојан сусрет с лепотом. Нема речи. Као кад заглуну уши од воде. Као да неко зарања у воду, па тоне. Окренут леђима ка дну, а очима ка површини. Јављају се страх од оштрих стена, јежева и непознатог, али све то замукне пред лепотом призора. Светлост се пробија кроз воду, од површине ка дну. Од тачке пробијања укруг се шире нијансе плаве: бледа, светла, свежа, тиркизна, небеска, византијска, потпуно тамна... а све то врлуда од благог таласања. Играју се вода и светлост.
Овај Бајагин инструментал свакако садржи неки жал. Иначе, обала мора се другачије каже "жал" што значи исто што и туга. Као да сусрет с морем увек подразумева тугу. На енглеском "I am feeling blue" ("осећам се плаво") значи "Осећам се тужно". Осим тога, море је слано као што су и људске сузе. Ваљда се човек осећа малим, прљавим и пролазним пред нечим тако величанственим као што је море. У шали можемо рећи да "сморити се" значи бити с морем.
3. Трећа песма била би једна тужна, спора и јецава, али утешна, охрабрујућа и победничка песма из средњег века. Написао ју је Никола Србин, а отпевао Павле Аксентијевић. Ако је Тољина "Буди ту" блага песма за прилажење плићаку, а Бајагина "Насловна тема" за урањање у море, онда је ово бисер од суза, сакривен у шкољци на дну. Песма је потресна и страшна, али јако умирујућа. Врло је утешна кад се дешавају неке тужне ствари. Покрива велики распон туге. Помаже човеку да не буде сам у таквим тренуцима. Док се таква осећања не испрате, нема простора за нова, радоснија осећања.
*Хвала Томи, Марку и Луки који су ми у различитим тренуцима, независно једни од других, показали ову песму.
